ЕКОНОМСКЕ ТЕМЕ (2016) 54 (1) 1, 1-20

КОНЦЕПУТАЛНА СПОНА ‘ИНСТИТУИЦИЈЕ-ПОЈЕДИНЦИ’ КАО ОСНОВА АЛТЕРНАТИВНИХ ЕКОНОМСКИХ МЕТОДОЛОГИЈА


Зоран Стефановић, Драган Петровић

Резиме:  У раду се разматрају питања методолошких полазишта савремене економске теорије, из перспективе ривалских истраживачких оријентација и њихове концептуалне сензибилизације на улогу и дејства институционалих структура. У том смислу најпре се приказује методолошки индивидиуализам, истраживачки ослонац економске хетеродоксије, заснован на конзистентном тумачењу свих друштвених феномена као исхода индивидуалног избора. Показује се да чак и својим најригиднијим верзијама поменути приступ мора у одређеном степену узети у обзир друштвене интеракције које феноменолошки надилазе оквире индивидуалног. Опонентна истраживачка оријентација, методолошки холизам, даје експланаторски примат (различитим) друштвеним колективитетима и структурама, чија су обележја, аутономна по својој природи, есенцијална за објашњење појединаца као ентитета нижег реда, чија индивидуална својства нису од већег значаја. Оба приступа подложна су редукционистичким тенденцијама – било да су објашњења друштвено-економске стварности индивидуалистички или културно наддетерминисана. Интегрисање институција у промишљање друштвено-економске стварности, има реперкусије и на поменуту методолошку дихотомију, с обзиром да у концептуалном смислу поседује потенцијал премошћавања екстремно индивидуалистичких или колективистичких методолошких позиција. Свест о утицају институција на друштвено-економску стварност продуковала је особене методолошке оријентације. Институционални индивидиуализам институције сматра егзогеним механизмом чије објашњење је у служби расветљавања понашања појединца као главног актера друштвене динамике, те се у том смислу може сматрати блажом варијантом методолошког индивидуализма. Институционалистичка екстензија методолошког холизма, методолошки институционализам, схвата индивидулано делање као продукт интегрисаног институционалног окружења, чија се динамика одвија независно од појединаца, по сопственим закономерностима. Неку врсту баланса између поменутих оријентација нуди методолошки системизам, који афирмише дуалну природу актера друштвене динамике – као продукта јединица нижег реда, али и ентитета са аутономним, емергентним својствима. Контекстуализација односа између институција и појединаца у складу са системском перспективом, може бити подобан начин њихове реалности примереније теоријске валоризације и превазилажења разлике између опонентних методолошких традиција.

Кључне речи:  методолошке оријентације; индивидуе; институције; систем

ПДФ датотека чланка: КОНЦЕПУТАЛНА СПОНА ‘ИНСТИТУИЦИЈЕ-ПОЈЕДИНЦИ’ КАО ОСНОВА АЛТЕРНАТИВНИХ ЕКОНОМСКИХ МЕТОДОЛОГИЈА